TKV

1
Prvo je to bio samo način da se ja izrazim i nešto što je bilo samo za mene. To mi je pomoglo da nekako stvorim jednu novu osobu. Čini mi se da mi je pomoglo i to što sam dosta dugo bila anonimna. Mislim da sam pseudonim i izmislila kako bih napravila barijeru između sebe i svih ostalih, pošto sam inače bila jako stidljiva. Mislim da mi je to pomoglo da nekako sama sebi pokažem koliko stvari mogu, i kroz to bavljanje street artom, i kroz crtanje na ulici, kroz sve to zajedno sam shvatila koliko mogu.

2
Ne plašis se ? That's one of the things I get all the time. Aren't you afraid ? Ja mislim da ljudi nekako očekuju da ćeš ti nešto da se plašiš, da stalno nešto treba da se plašiš. Zašto ? Jer mislim da su žene vaspitane na ovim prostorima da treba da budu pasivnije i da treba da malo, kao, procijene situaciju, što je opet i odraz društva u kojem živimo. Znači, s jedne strane neću da kažem ‘ima žena čega da se plaši’, ali objektivno gledano, svašta se dešava na ovom prostoru, i niko ne može da mi kaže da je to sad kao ‘ti imaš sva prava i tebi je lako’. Ne, mi smo se za prava izborili, izborile, i ta granica mora da se gura na gore. Mislim da je to ono što je, bez obzira da li si umjetnica ili šta god da si, ti moraš da se konstantno suočavaš s nekom... ono, ‘da li mogu da uradim ovo ili moram da uradim i ovo ?’.

3
I u jednom trenutku ja sam sebi rekla : ‘jer to biramo, to biramo i to je to’.

4
Mislim da se suočavamo, sve se suočavamo sa nekom vrstom stereotipa i sve zavisi od tebe, kakav si karakter, da li ćeš da budeš u fazonu ‘sklonite se’, ili ćeš da budeš u fazonu ‘pa možda bih ja trebala da se prilagodim’. Ja sam se dugo vremena nešto prilagođavala. Ne prilagođavala, nego kao, pa dobro, kao nešto sve, a ja sad sam u fazonu ‘ne, ne i ne’.

5
Ja mislim da isto... Ja sam se izborila za jednu specifičnu poziciju za sebe, ali mislim da dok sve nismo slobodne, niko nije slobodan.

6
Jako je čudno, i nekad imam osjećaj da, kao, to ispravljanje, korekcija nekakvog ponašanja, u fazonu ‘da, ali to nije okej sad, ono”. I da, uvijek treba da kažeš i da druge žene takođe ohrabriš : ‘Pa je li ti to ne odgovara? Pa reci, mislim, moraš ti da kažeš isto.’ Mislim da je tu ta klackalica : imaš jednu vrlo opresivnu sredinu, i agresivnu sredinu, a imaš i prostor za manevar, imaš prostor da ti kažeš : ‘ja neću’.

7
Tako da mislim da su nas dovde dogurale sve žene prije nas. E sad, moj posao je da guram neke stvari dalje, da neke druge žene ne bi to morale da rade. Jer mi moramo da razmišljamo tri generacije ispred. Ja možda nikada neću dobiti ono što ja baš hoću, ali ako ova tamo može možda da dobije to isto, ili nešto slično, ili da ima prostora da razmišlja šta njoj treba.

8
Mislim da svaka žena, svaka žena ima taj... kad se pogleda u ogledalo... to je uvijek tako : ili sam previše debela, ili sam previše mlada, ili sam previše stara, ili ovo ili ono, i uvijek ima nešto, i to je taj, kako bih ja uvijek sebi pokušavala da objasnim : da, ali to je zamka u kojoj neko želi da ti budeš, zato što može da ti proda kremu, može da ti proda trening, može da ti proda ovo, može da ti proda ono. Ja ne kažem da briga o sebi, i njega, nije dobra stvar. To je super, ali samo ako se tebi to radi. Ako se tebi to ne radi, ja ne znam šta. I tu isto pokušavaju da podijele stvari : kao, ti ako si ovakva, onda moraš da budeš takva, ako si rekla to nije okej, onda što ti to radiš ?

9
To je trip u glavi, i to je alat opresije, bukvalno jeste. Jer dok ti sjediš i gubiš svoje dragocjeno vrijeme na to da li si lijepa ili si ružna, kao bottom line neki, iza tvojih leđa se dešava svašta nešto. Mogla si da zarađuješ lovu, mogla si da planinariš, mogla si da se školuješ, mogla si da, nema pojma, bilo šta drugo. Mi sjedimo i sate trošimo na... i to mi je strašno živjeti, to je kao neki matrix odvratni u koji ti upadneš, i šta ?...