O izložbi
Ova izložba nastala je iz potrebe da se čuju glasovi žena sa Balkana, da se zagrebe ispod stereotipa kojima ostatak Evrope obeležava njihove živote, da se razgrade klišei i krene u otkrivanje njihovih stvarnosti.
Iz Londona ili Pariza, zamišljamo ih u kuhinji sa maramom na glavi; na ulici, u suknjama toliko kratkim za naš ukus da volimo da mislimo da su im nametnute muškim pogledima od kojih ne mogu pobeći. Sažaljevamo ih: žrtve, pokorne, po pravilu slabe. Nasilje postoji i, kao i sve žene sveta, moraju da se bore protiv njega.
„Oduvek su mi govorili: ‘Ostavi se škole, nađi muža, osnuj porodicu’“, priča jedna od njih.
„Danas… ne mogu da kažem da su žene osvojile svoju slobodu jer smo i dalje pod pritiskom“, dodaje druga.
Međutim, njihovi životi su mnogo više od toga. Njihova sreća sija blistavije i njihov smeh ima pravo da odjekuje.
Umesto da pišemo i, u njihovo ime, opisujemo njihove borbe i radosti, želeli smo da damo reč njima. Njih devet, koje su za nas postale ikone, živi su dokaz snage koja vodi žene Balkana.
Od Tirane do Banjaluke, od rudnika do majstorske radionice, obične priče ovih neobičnih žena otkrivaju najintimnije delove ovog regiona.
Kako se odmotavaju njihove priče, sve jače u njima odjekuje ponos što su žene. Optimističan, svetao ponos, oblikovan, između ostalog, borbom protiv patrijarhata koji je pokušao da ih ućutka, da ih spreči da igraju fudbal, da ih vrati u kuhinju ili svede na puko materinstvo, da se ruga njihovim sposobnostima.
Patrijarhat koji je, ipak, morao da im prizna neka prava- pravo glasa (1946, 1947), pravo da raspolažu sopstvenim telom (1974, Jugoslavija), pravo na rad. U okviru tih sloboda, one su zauzele svoje mesto- mesto čije određene aspekte neko danas pokušava da im oduzme.
Njihova braća, njihovi muževi, njihove zemlje, ali i turisti, oni koji su njihove suknje smatrali prekratkim, njihove trepavice predugim da bi bile feministkinje, oni koji su smatrali da se suviše retko smeju i da im je odeća pregruba da bi mogle da budu sposobne za sreću… Osude su svuda. Opteretile su njihove živote; ali one su se izdigle iznad njih, izuzetno snažne.
Na ovoj izložbi one pokazuju svoj svet: svoju radionicu, svoju garažu, svoj podrum. Poziraju igrajući se idejom o tome šta bi žena trebalo da bude (a i sobom). Kao koža u koju smo umotani; koža koja žulja, koja nije po našoj meri i iz koje se možemo izvući samo mnoštvom veštih akrobacija.
Od slobode do izgleda, od materinstva do ekonomije, njihovi glasovi se prepliću kako bi oslikali ono što znači biti žena na Balkanu- a i šire.
Dati glas onima koji predstavljaju polovinu čovečanstva i dalje je, 2026. godine, politički čin. Iskreno se nadamo da će se njihovi iskazi čuti.
Informacije
Fotografije su nastale zahvaljujući saradnicima AFP-a na Balkanu – Adnanu Beciju u Albaniji i Elvisu Barukčiću u Bosni, a pod uredničkim vođstvom Andreja Isakovića. Camille Bouissou je bila zadužena za kustoski koncept i intervjue, uz dragocenu pomoć svih novinara AFP-a na Balkanu. Realizaciju ove izložbe omogućila je grupa L’Oréal.
Zahvaljujemo se:
Mini Pejaković
Rusmiru Smajilhodžiću
Briseidi Memi
Ognjenu Zoriću
Katarini Subašić
Suzani Stojičić
Pauline-i Talagrand
Sanji Burg
Nenadu Brankoviću